STORYTIME | Izgubila sam se u luna-parku!?
Zdravo jos jednom danas!
Ideja za ovaj post mi je sasvim slucajno pala na pamet i mislim da bi bilo dobro da cesce pisem postove ove vrste. Pa, da pocnem.
Pre par godina, mislim da je to bilo 2011. godine, kada sam zavrsila prvi razred, sa roditeljima i mladjom sestrom sam bila na moru u Crnoj Gori, u mestu po imenu Bar. Malo dalje od tog mesta nalazio se jedan luna-park koji smo jedne veceri trebali prvi put da posetimo. Ne secam se da li smo tamo otisli prevozom ili peske ali se secam da nisam imala pojma koji je put do apartmana u kojem odsedamo. S` obzirom na to da sa mnom nije bila samo moja porodica, vec i moja tetka sa svojom decom koji su priblizno stari kao i ja i moj ujak sa svojom tadasnjom devojkom, svako je za sebe pronasao neku zanimaciju. Neki su samo setali luna-parkom, neki su se vozili u auticima, a neki se vozili na ringispilima i slicno. Posto je moja mladja sestra u tom trenutku imala samo pet godina, majka joj nije dozvolila da se vozi u auticima ali ona je ipak krenula. Majka i ja smo krenule da trazimo moju sestru Kseniju, a moja majka je bila jako uplasena jer je mislila da se ona izgubila. Ja sam tada uhvatila jednu zenu za ruku misleci da je to moja majka, a kada se zena koju sam uhvatila za ruku okrenula, shvatila sam da to nije moja majka. Pocela sam neobuzdano da trcim na sve strane kroz luna-park i uplaseno dozivam majku. Dozivala sam imenima i prezimenima sve clanove svoje familije koji su sa mnom bili na moru. Plakala sam na sav glas dok sam trazila izlaz iz tog, tada, za mene, veoma strasnog mesta (ne znam ni sada zasto sam trazila izlaz kada je apartman bio daleko i nisam znala put do njega, niti sam imala kljuc). Napokon sam nasla izlaz iz tog odvratnog mesta, kroz koji sam istrcala brzinom svetlosti. Sva raspomamljena i uplakana, jos gore sam se izgubila zavrsivsi na nekom starom mostu bez svetla, a na ulici bez zive duse. Napokon sam u daljini cula svoju majku kako me doziva i ugledala kako trci prema meni. Ljudi moji, ja sam u tom momentu bila najsrecnije dete na planeti.
Toliko sam bila srecna sto sam ostala ziva sa svojom porodicom, da me do kraja letovanja nisu interesovali ni sladoledi, ni plaza, ni setnje, ni kupanje u moru, a kamoli taj (tada odvratni) luna-park. Naprotiv, samo sam zelela da se kuci vratim ziva sa svakim clanom svoje porodice.
To bi bilo to sto se tice ovog strytime-a, nadam se da vam je bio zanimljiv.
Bayyy
Ideja za ovaj post mi je sasvim slucajno pala na pamet i mislim da bi bilo dobro da cesce pisem postove ove vrste. Pa, da pocnem.
Pre par godina, mislim da je to bilo 2011. godine, kada sam zavrsila prvi razred, sa roditeljima i mladjom sestrom sam bila na moru u Crnoj Gori, u mestu po imenu Bar. Malo dalje od tog mesta nalazio se jedan luna-park koji smo jedne veceri trebali prvi put da posetimo. Ne secam se da li smo tamo otisli prevozom ili peske ali se secam da nisam imala pojma koji je put do apartmana u kojem odsedamo. S` obzirom na to da sa mnom nije bila samo moja porodica, vec i moja tetka sa svojom decom koji su priblizno stari kao i ja i moj ujak sa svojom tadasnjom devojkom, svako je za sebe pronasao neku zanimaciju. Neki su samo setali luna-parkom, neki su se vozili u auticima, a neki se vozili na ringispilima i slicno. Posto je moja mladja sestra u tom trenutku imala samo pet godina, majka joj nije dozvolila da se vozi u auticima ali ona je ipak krenula. Majka i ja smo krenule da trazimo moju sestru Kseniju, a moja majka je bila jako uplasena jer je mislila da se ona izgubila. Ja sam tada uhvatila jednu zenu za ruku misleci da je to moja majka, a kada se zena koju sam uhvatila za ruku okrenula, shvatila sam da to nije moja majka. Pocela sam neobuzdano da trcim na sve strane kroz luna-park i uplaseno dozivam majku. Dozivala sam imenima i prezimenima sve clanove svoje familije koji su sa mnom bili na moru. Plakala sam na sav glas dok sam trazila izlaz iz tog, tada, za mene, veoma strasnog mesta (ne znam ni sada zasto sam trazila izlaz kada je apartman bio daleko i nisam znala put do njega, niti sam imala kljuc). Napokon sam nasla izlaz iz tog odvratnog mesta, kroz koji sam istrcala brzinom svetlosti. Sva raspomamljena i uplakana, jos gore sam se izgubila zavrsivsi na nekom starom mostu bez svetla, a na ulici bez zive duse. Napokon sam u daljini cula svoju majku kako me doziva i ugledala kako trci prema meni. Ljudi moji, ja sam u tom momentu bila najsrecnije dete na planeti.
Toliko sam bila srecna sto sam ostala ziva sa svojom porodicom, da me do kraja letovanja nisu interesovali ni sladoledi, ni plaza, ni setnje, ni kupanje u moru, a kamoli taj (tada odvratni) luna-park. Naprotiv, samo sam zelela da se kuci vratim ziva sa svakim clanom svoje porodice.
To bi bilo to sto se tice ovog strytime-a, nadam se da vam je bio zanimljiv.
Bayyy
Коментари
Постави коментар